Photographer from Belgrade. Licence my photos @https://
eu.fotolia.com/p/203162547 http://www.
istockphoto.com/portfolio/dziggyfoto …http://www.
shutterstock.com/g/Igor+Sinkov 

Photo blog

Pogledajte moj fotoblog. Hvala.
Check out my photo blog. Thank you.



http://igorsinkovphotography.blogspot.com/

Globalizacija i mediji

Termin globalizacija odnosi se na ukupnost društvenih odnosa savremenog društva. Savremeno društvo je globalno , povezano  kulturnim , ekonomskim i političkim vezama nadnacionalnog karaktera.

Proces globalizacije uslovljen je , u istorijskom smislu , humanističkim idealom jedinstva zajednica svih ljudi  , ideja ,iskustava i znanja , i to jedinstvo ima koren u težnji za opštim napretkom čovečanstva.

U ekonomskom smislu , proces globalizacije uslovljen je univerzalnom ljudskom težnjom za sticanjem i uvećavanjem bogatstva , i to je , potpomognuto idejama liberalne ekonomije , dovelo do širenja tržišta , stvaranja globalnog tržišta , multinacionalnih kompanija , slobodnog protoka robe , kapitala i radne snage , veće međunarodne trgovinske razmene i stvaranja međunarodnih ekonomskih institucija (MMF , WTO...)

U tehničkom smislu globalizacija je uslovljena razvojem telekomunikacijskih tehnologija , od telegrafa , telefona , preko televizije , radija , mobilne telefonije , interneta i mnogih drugih sredstava komunikacije. Omogućena je povezanost najudaljenijih delova planete , slobodan protok informacija , stvaranja globalnog medijskog tržišta .

U kulturnom smislu globalizacija je uslovljena agresivnom kulturnom politikom kolonijalnih sila , nastavljeno imperijalističkim težnjama Zapadnih društava i novim oblicima neokolonijalizma i tehničkog kolonijalizma. Takođe , uslovljena je i većom slobodom kretanja ljudi , kulturnih i medijskih sadržaja , pa danas imamo pozitivne oblike globalizacije , poput međunarodne kulturne saradnje i međunarodne razmene kulturnih sadržaja. Javljaju se nove pojave poput multikulturalizma , izučavanja drugih kultura radi njihovog boljeg razumevanja , mogućnost putovanja i upoznavanja drugih kultura , ali i negativne pojave vesternizacije(amerikanizacije) , hibridizacije , asimilacije.

Proces globalizacije je , dakle zahvatio i kulturnu dimenziju ljudske realnosti , kao najširu dimenziju , koja obuhvata ukupnost ljudskog znanja , iskustva , obrasce mišljenja i delovanja.

Tradicionalni prenosioci kulturnih obrazaca , kao što su religija , prosveta i druge društvene institucije sve više gube na značaju , a sve više masovni mediji (internet , TV...) preuzimaju njihovu ulogu  i postaju osnovni kreatori društvene stvarnosti. Mediji , osim novih načina kreiranja vladajućih društvenih obrazaca ponašanja i mišljenja , preuzeli su tehnike i metode tradicionalnih institucija , pa imamo fenomene teleevangelizma , istorijsko-naučno-dokumentarno kanale , koji prenose , opravdavaju i nameću zapadnjački način razmišljanja kao jedini ispravan , moguć i društveno poželjan.

Uspostavljeno je globalno medijsko tržište , koje kontrolišu transnacionalne medijske kompanije i na ovom tržištu vlada takva klima , da je omogućena privatizacija i komercijalizacija medija , kao i njihovo preuzimanje i stvaranje medijskih ologopola.

Globalno medijsko tržište podeljeno je između najvećih transnacionalnih kompanije uglavnom prema žanru medijskog delovanja , te imamo vodeće kanale za zabavu i sport : ESPN u vlasništvu kompanije Disney , MTV , VH1 i Nickelodeon u vlasništvu Viacom international ; informativni program CNN i mnogi drugi. Transnacionalne kompanije imaju uporedno sa televizijskim programima i ostale medije u svom vlasništvu poput WEB sajtova , novina , magazina , časopisa , socijalnih mreža na internetu , filmske i muzičke studije i producentske kuće.

Ova koncentracija , odnosno grupisanje globalnih medija u transnacionalne kompanije i struktura medijskog tržišta , po modelu oligopola , negira pluralitet medija i ukida njihovu demokratičnost , što je osnovna ideja medija i time sprečava mogućnosti slobode govora i javnog mišljenja , iako pod plaštom „govora političke korektnosti“ deluju protiv sukoba između ljudi zagovorajući poštovanje različitosti , nacionalnih , polnih , verskih i seksualnih manjina.

Osnovni princip demokratije je komunikacija u oba pravca , od demokratski izabrane vlade ka narodu , i u od naroda ka vladi , uglavnom posredstvom medija.

Mediji , ne samo što su izgubili osnovnu funkciju prenosnika demokratske komunikacije , već su postali oni sami prenosnici informaciju u jednom pravcu , u ovom slučaju globalni mediji od glavnih zapadnih zemalja ka nezapadnim zemljama. Efekat toga je homogenizacije kulture.

Ovim dešavanjima na globalnom medijskom tržištu , došlo je do homogenizacije kulture u Makluanovom „Globalnom selu“. Mladi ljudi širom sveta usvajaju agresivno emitovane kulturne obrasce , od strane medija , te imamo tinejdžere širom sveta isto obučene , govore istim jezikom –engleskim i njegovim slengom , imaju iste idole , čak i ako nisu iste osobe ,to su uglavnom kopije zapadnjačkih „celebrity“ ličnosti , ili medijski konstrukti koji deluju zavodljivo i savršeno. Mladi slušaju istu muziku , imaju slične ciljeve i pogled na svet...  Njihovi roditelji , opterećeni svakodnevnim stresom prisutnim u savremenom društvu , gledaju „lake“ sadržaje kakva je forma „reality show“ , koje opet lansiraju transnacionalne medijske kompanije , uz manje izmene u zavisnosti od društva u kome se prikazuju. Ova forma postala je globalni fenomen i reality se dotiče svakodnevnih životnih problema od odnosa sa ljudima , preko gojaznosti , nedostataka novčanih sredstava , otkrivanja raznih talenata , prikazivanje slavnih ličnosti u raznim životnim situacijama , do nalaženja posla , izgradnje kuće i slično. Ukoliko usvojimo Bodrijarovu ideju o simulakrumu i simulaciji , dolazimo do zaključka da ljudi doživljavaju katarzu u domenu hiperrealnog , i na taj način zaboravljaju na svakodnevne probleme , uzimajući medijski anestetik.

Sve to doprinosi osećanju otuđenosti , kako u filozofskom , tako i u ekonomskom (marksističkom) smislu i  slavi konzumerizam kao najveću društvenu vrednost.

Pored konstatacije da živimo u globalnom društvu može se reći da živimo u društvu spektakla , koje oblikuju globalni mediji i u potrošačkom društvu , čije vrednosti najčešće dovode do , spomenutog otuđenja i osećanja frustracije ukoliko se ne zadovolje potrošačke potrebe.

Deo intelektualaca zagovara status quo , tj. održavanje ovakvog sistema gde zapadnjački načini mišljenja , obrasci kulture i shvatanja liberalne ekonomije postaju jedini ispravni , mistifikujući proces globalizacije , opravdavajući nužnost i nepovratnu karakteristiku tog procesa , te se može reći da razvijeni Zapad asimuluje ostatak sveta.

Drugi deo intelektualne elite , poput intelektualaca u Srbiji , strahuju da će se od negativnih efekata globalizacije izgubiti nacionalna obeležja , te pokušavaju izgradnjom i obnovom nacionalnih mitova da odgovore na te efekte globalizacije. Tako se može objasniti jačanje ekstremne desnice u Evropi , inače izgrađenoj na demokratskim i antifašističkim temeljima.

Zapravo , i jedni i drugi lutaju u mistifikovanom svetu zavodljivih ideja i mitova , te je globalno društvo u deficitu sa humanim i kritičkim idejama a vladaju ideje kapitalističke hiperprodukcije , u ekonomskom smislu i medijskom , sa jedne strane i puritansko-moralističke struje koja svoju odbranu zasniva na poštovanju nacionalnih i tradicionalnih vrednosti , odnosno povratku sa globalnog na lokalno i to Crkvi , naciji , porodici , maloj privredi...

Pojedini teoretičari smatraju da postoji dvosmerni tok globalne komunikacije postojanjem regionalnih medijskih korporacija , poput PanArab Channel Middle East Corporation i China’s Phoenix TV channel sa istoka i latinoameričkih TV sapunica sa juga i drugih medijskih fenomena (u poslednje vreme serije turske produkcije kod nas) , međutim to je ista matrica , kao i kod zapadnjačkih globalnih medije , samo različitog pola.

Problematika globalnih medija , ne može da se analizira , a da se ne spomene da mali broj kompanija deluje na tom tržištu, te je mali broj zemalja uključen u raspodelu bogatstva koje globalno medijsko tržište donosi. Principi liberalne ekonomije u proizvodnji  , primenjeni su i u proizvodnji medijskih i kulturnih proizvoda. Osnovni cilj je profit , ali i ostvarivanje ciljeva u kulturnoj , socijalnoj , političkoj , obrazovno-vaspitnoj sferi ljudi.

Kulturni imperalizam i kulturna dominacija nisu strani pojmovi već vekovima , i ako dodamo elektronski kolonijalizam , možemo u potpunosti da zaokružimo teoriju o agresivnoj zapadnjačkoj kulturi , koja ima za cilj asimilaciju malih , vojno i ekonomsko slabih i nerazvijenih društava  , i da zaboravimo na poštovanje drugih kultura i manjina , multikulturalizam i druge procese , koje bi dovele do zaista pozitivnih efekata globalizacije.

Drugi procesi asimilacije i hibridizacije kulture u potpunosti su u skladu sa Tardovim Zakonom imitacije viših slojeva od strane nižih , tako da danas imamo da pripadnici inferiornijih društava imitiraju pripadnike superiornijih društava , gde su sliku o inferiornijim-superiornijim stvorili globalni mediji. Na taj način određeni proizvodi postaju statusni simboli u konzumerizmu , i njihovom kupovinom stiče se osećaj zadovoljstva i prihvaćenosti u društvu . Dakle , posedovanje određenih „gadget-a“ , garderobe poznatih robnih marki , odlazak u američke lance restorana postaje kulturni obrazac jednog društva i privrženost globalnoj kulturi , koja je predstavljena kao poželjna i opšteprivhaćena svetska kultura. Ukoliko pojedinci ne deluju prema ovom obrascu , bivaju proglašeni autsajderima , retrogradnim tradicionalistima. A , ukoliko ne postoji novčana mogućnost ovakvog ophođenja , javljaju se frustracije kod pojedinaca i nalaze načini dolaska do tih proizvoda.

Kultura konzumerizma  , ne javlja se samo kod inferiornijih društava , već i na Zapadu koji hronično pati od frustracije zarade , kupovine i potrošnje. 
Interesantan je uticaj vesternizacije(amerikanizacije) na globalno društvo. Ima li ičeg muževnijeg od mačo kauboja u reklami za cigarete? Poželjni model se menja od neobrijanog kauboja , do vrhunski utreniranog muškarca , savršeno obrijanog i nemarno ošišanog u reklami za afteršejv.

Isto tako je i kod žena. Evolucijom od poslušne domaćice do nezavisne žene , koja sigurno korača na vrtoglavim štiklama u patrijarhalnom poslovnom svetu i žene se prilagođavaju trendovima globalnih kulturnih kretanja.

Ovaj model ponašanja svojevrstan je sloju poslovnih ljudi “japija” sa Menhetna , i jedan je od najpoželjnijih i najimitiranijih modela ponašanja. Film , internet , TV i ostali globalni masmediji preplavljeni su ovakvim ličnostima. Oni barataju simbolima , znakovima i odlično zarađuju i lepo izgledaju. Ovako se ponašaju poslovni ljudi širom sveta ,pa i kod nas ,  te u srpskom jeziku imamo čitav niz novih reči iz engleskog jezika poput conference , meeting , business , solution i slično. U osnovi  ovog modela ponašanja je narcisistička priroda zapadnjačkog društva.

Problem amerikanizacije pogađa i razvijenija društva od našeg , pa se u Engleskoj i Francuskoj nalaze načini zaštite omladine , koja je u fazi traženja i izgradnje identiteta i time najpogodnija kategorija za prihvatanje ovih kulturnih obrazaca.

Razvoj komunikacijskih tehnologija omogućio je ogroman protok informacija , pa je teško odrediti koja je informacija relevantna. Danas , svako u džepu ima komunikacijski uređaj , dakle publika je ogromna i bez obzira na geografske , socijalne i psihološke razlike poruke nesmetano dopiru do nas. Teško je biti neupućen u globalna zbivanja , ali je teško utvrditi šta je bitno i istinito. Postoji oligopol i na tržištu informacija , najveće svetske korporacije drže ključne pozicije na tom tržištu , pa je pitanje šta je danas vest , da li je tačna , ko bira te vesti i na koji način. Bombardovani smo nepotrebnim vestima , kojima se skreće pažnja sa pravih problema. Npr. to su vesti poput da li je ponašanje javne ličnosti moralno i drugi proizvodi senzacionalističkog novinarstva , i bacaju u zapećak vesti iz ekonomije ili politike , te imamo javnu debatu oko potpuno irelevantnih životnih pitanja , umesto zaista potrebnih i važnih diskusija.

 Manipulacijom vesti kreira se javno mišljenje (opinionmaking) , i time utiče na globalni stav o pojedinim događajima i fenomenima. Teško je prosečnom pripadniku američkog društva objasniti rat na prostorima bivše SFRJ , vestima na CNN-u ili filmom Anđeline Džoli , ali sumnjam da je njihova funkcija objašnjavanje. Ipak , teško je objasniti istoriju Balkana vešću od dva minuta ili čak dvočasovnim filmom.

U poslednje vreme vodi se debata oko ograničenja sloboda na internetu , tj oko uvođenja ACTA sporazuma. Internet ima mogućnost da bude najdemokratičniji medij , budući da svako može da bira željeni sadržaj , kreira sopstveni sadržaj , uređuje svoju stranu na internetu , piše svoj blog , iznosi svoje mišljenje u vidu komentara i slično. Ekspanzija interneta nas tek očekuje , budući da postaje sve dostupniji i relativno postoje određene slobode govora. Iako postoje poslovanja TNC na internetu , čini se da će određeni deo interneta ostati netaknut i slobodan.

 Senzacionalne tvrdnje i dokazi o sumnjivim poslovanjima TNC i vlada određenih zemalja koje je objavio portal Wikileaks , ili su dokaz da je moguće doći do pravih informacija na internetu i da je internet zaista demokratski medij i slobodan ili je samo još jedna igra transnacionalne elite i vlada najmoćnijih država , vreme će pokazati.

Globalni mediji će nastaviti da evoluiraju ,a trend je razvoj prenosivosivih(mobilnih) komunikacijskih uređaja , koji nam omogućavaju konstatnu uključenost na mrežu (online) i pojačavaju zavisnost od informacija , medijskih sadržaja i kulturnih proizvoda , te se može reći da moderan čovek nikad ne može biti oslobođen negativnih uticaja globalnih medija , koji utiču na njegovu svest i podsvest. Potrebno je razviti multidiscplinarne studije izučavanja globalnih medija , i uključiti veliki broja ljudi , intelektualce koji bi  kritičkim i humanističkim pristupom pomogli otkrivanju neželjenih efekata globalnih medija , globalizacije uopšte i pomoću novih tehnologija i globalne povezanosti ljudi pomogli rešavanju ključnih pitanja čovečanstva doprineli rešavanju sukoba različitosti , Istoka i Zapada.

Doba lakoće

Spektakularna nauka: Čezare Lombrozo

Retrospekivno posmatranje teorijskog nasleđa bilo koje društvene nauke iziskuje razumevanje datog društvenog konteksta , u kojem je teorijski pristup formiran. Tokom istorije formativni period nauka (setimo se eksperimenata na kojim je zasnovana današnja moderna medicina) , teorijskih pristupa , nacija , religija (krstaški ratovi u hrišćanstvu , uspon islama) , industrijske revolucije nose sa sobom ogroman niz kontroverznih dešavanja i nerazumevanja prirode čoveka , zatečenog u tim promenama. Ovi događaji nalaze se u začuđujućoj korelaciji , ali pokazuju istinitost tvrdnje da nehumanizovani , neetički i striktno utilitaristički pristup prilikom raznih inovacija , koji dotiču pojedince i šire društvene grupe , nosi sa sobom ogromne žrtve i iskrivljene , nedovoljno razumevajuće poglede na društvo u celosti.
Ovakav opširan uvod , možda nepotreban , pokazuje moju impresiju o radovima Čezarea Lombroza , osnivača italijanske antropološke kriminologije.

Lombrozo (1835 –1909.) italijanski lekar i kriminolog , stvara svoja dela upravo u turbulentnim vremenima industrijske revolucije , kada dolazi do porasta stope kriminala usled masovnog naseljavanja gradova. Dolazi do menjanja društvenih sistema u zemljama kapitalističke proizvodnje i uspostavljanja novih obrazaca vrednosti i normi , pa čak u pojedinim slučajevima odsustvo normi , ili kako je to Dirkem shvatio i nazvao “anomija“.
Lombrozo se najmanje interesuje za te socijalne faktore uzroka kriminala , i koristeći znanja iz rane eugenike , evolucionizma , psihijatrije , frenologije ,fiziognomije i antropologije razvio svoju teoriju nazvanu „evolucioni atavizam“. Eugenika je nauka kontroverzna sama po sebi (najbliži primeri su sterilizacija ljudi sa naslednim bolestima u nacističkoj Nemačkoj i ubijanja dece rođene sa deformitetom u Sparti) , dok je tadašnja antropologija bila u službi održanja kolonijalnih odnosa , posmatrajući pripadnike kolonijalizovanih društva kao pripadnike niže rase ili necivilizovane divljake.
Lombrozov odabir naučne potpore za teoriju , uzgred nimalo humane ni potpore a tim ni teorije, samo su dokaz nerazumevanja društvenog fenomena kriminala , u uslovima njegovog naglog porasta tokom industrijske revolucije i ubrzane urbanizacije. Nemogućnost suočavanja Lombroza sa kriminalom ide do te mere da se prema njegovom mišljenu kriminalci razlikuju od civilizovanih ljudi i da su bliži primitivnom čoveku (Ignjatović , 2002 , str. 11).
Smatra da postoji „atavistički“ tip kriminalca , koga karakterišu fizičke i psihičke anomalije koje naziva „stigmatima degeneracije“ (Ignjatović , 2002 , str. 11). Postoje i oni koji nemaju te osobine već , rađaju se normalni ali vremenom dobijaju degenerativne crte zbog kojih vrše krivična dela. Prema tome , sav kriminalitet se dali na atavistički i degenerativni.
Lombrozov doprinos savremenoj kriminologiji je mikrospektivni pristup izučavanja zločinca , a ne apstraktnog kriminala kao što je to slučaj sa ranijim teorijama.

Devijantnost kao produkt konstitucionalnih anomalija – atavizam
Uzrok ovakvog vida devijantnosti su urođene patološke anatomske , fizičke i psihičke anomalije. Lombrozov atavistički zločinac poseduje izvesne telesne i pshičke anomalije poput male glave niskog čela , izražene vilice , neosetljivost na bol , dobar vid , otupela osećanja , impulsivnost itd.

Primetna Lombrozova oduševljenost Darvinovim evolucionizmom , inače veoma popularne teorije u to vreme. On pridaje telesne i psihičke karakteristike viših primata zločincima , kao bića nedostojna biološke klasifikacije homo sapiensa , na nižem su stupnju evolucionog razvoja , a time i civilizacijskog .Evolutivna regresija dovodi do ovakvog oblika devijantnosti. Atavistički zločinac poseduje fizičke i psihičke osobenosti davno izumrlih predaka. Dakle onaj koji ne poštuje zakon ima divljačke i životinjske karakteristike , i to ne svojom voljom , već je rođen sa anomalijom i predispozicijom da bude kriminalac.

Interesantan je ovaj fizički prikaz , koji ružnoćom simbolizuje rđavo ponašanje. Takođe , navodi i grešno ponašanje poput lenjosti , promiskuiteta , strasti ka kocki , alkoholu , pederastiji , sebičnost i „poseban koncept Boga i moralnosti. Trebalo bi uzeti u obzir da je Italijansko društvo pod jakim uticajem Katoličke crkve , pa iako je Lombrozo jevrejin , pod uticajem je hrišćanskog morala. Uprkos tome odbacuje moralizam klasičnog pravnog pristupa:
„Devijantnost nije zlo već bolest“.
Na pojedinim mestima govori o pravilima kriminalnih grupa , tetoviranju i posebnom govoru , dakle bio je svestan da kriminalne grupe stvaraju svoju posebnu potkulturu i načine ponašanja. Navodi par socijalnih uslova bitnih za kriminal , a to je gustina naseljenosti , udruživanje ljudi , postojanje privatne svojine i institucije trgovine. Ipak , smatra da kriminalna dela u ovim uslovima čine divljaci koji su prisvojili malo civilizacijskog.
Lombrozov atavizam praćen je i paralizom , epilepsijom , idiotizmom i kanibalizmom.
Zločini imaju poreklo u animalnim instiktima. Kod civilizovanog čoveka ti instikti su potisnuti obrazovanjem , okolinom i strahom od kazne , dakle sistemom društvene kontrole , ali kod rođenog zločinca oni se javljaju ili bez uzroka , ili pod uticajem bolesti , klime , seksualnog uzbuđenja ili uticaja gomile. Lombrozo veruje da određena fiziološka stanja , poput trudnoće starosti ili intoksikacije imaju veze sa aktiviranjem atavističkih kriminalnih vrta , ali to su samo promene u organizmu koje mogu dovesti do nervoze besa i sličnih stanja.
Udeo atavističkog tipa u ukupnoj kriminalnoj populaciji je prema Lombrozu 35-40%. Takođe , ovaj tip je nepodložan delovanju kazne(recidivizam).
Sociološka kritika
Podatak o recidivizmu i ne čudi , jer imajući u vidu savremene pristupe , poput teorije etiketiranja , sigurno je da su ovi pojedinci bili društveno stigmatizovani i sprečeni da se vrate u normalne društvene tokove. Takođe , prema teoriji interakcionizma i etiketiranja snažnu ulogu igra i ocena društva šta je devijantno , a u ovom slučaju devijantan je sam izgled , pa sigurno zbog predrasuda može doći i do zatvaranja nevinih ljudi , ukoliko uzmemo Lombrozove stavove.
Dirkem , kao Lombrozov savremenik , postavljajući temelje svoje teorije o kolektivnoj svesti , tj. društvenoj činjenici , doprinosi shvatanju zločina kao normalne društvene pojave. Odsustvo normi , odnosno stanje deregulacije , je karakteristično za savremena društva , zasnovana na principu mehaničke solidarnosti. Tu nedostaje oraganska solidarnost , karakteristična za prvobitna društva , gde nije bilo podele rada. Nema jedinstvenog vrednosnog sistema , pa se javlja pravo kao regulator društvenih odnosa , ali pravo nije toliko efikasno. Zbog toga su pojedinci , vođeni sopstvenim ciljevima , sebični i otuđeni i interesuju ih samo svoje potrebe. Načini zadovoljenja tih potreba su rezultat njihovog usvajanja ili neusvajanja vrednosnog obrasca , a ne rezultat biološke nenormalnosti , urođene ili stečene , kako to smatra Lombrozo.
Devijantnost kao produkt psiho-organskih bolesti-degenerativni tip
Epileptički zločinac
Lombrozo je utvrdio da mnoge osobine atvističkog zločinca imaju i epileptični zločinci , tj. zločinci čiji je uzrok devijantnosti duševni poremećaj. Najznačajnije je impulsivno delovanje.
Kriminaloid
Kod njih preovlađuju osobine i atavističkog zločinca i epileptičnog. Sa tim što je ovaj tip koga u kriminal uvlači prilika , a epileptični zločinac dela bez ikakvog razloga. Njihovo uplitanje u kriminal više je iz socijalnih razloga : duži boravak u zatvoru ( nemogućnost reintegracije u društvo) , alkoholizam i mogućnost kriminalnog delanja. Oni su uglavnom vođe unutar svojih bandi , uticajni su i u društvu pa se njihova kriminalna dela ne prepoznaju lako. Uglavnom pate njihove porodice , jer iako ne izgledaju kao rođeni kriminalci imaju sve njihove osobine i često upadaju u nevolje , impulsivni su i agresivni.

Socijalno-psihološka kritika
Gabrijel Tard kritikuje Lombroza , zbog prenaglašene biološke uslovljenosti nastanka kriminala i odbacuje njegovu teoriju o biološkoj nenormalnosti kao uzroku kriminala. Tard postavlja prvu teoriju o zločinu kao naučenom ponašanju , o tome kako pojednici uče kriminalno ponašanje u dodiru sa drugima uz delovanje zakona imitacije.
Lombrozo zbog silnih kritika da ne uvažava socijalne uzroke kriminala uvodi i dva nova tipa zločinca: zločinci iz strasti i slučajni zločinci. Prvi zločinac je u kontrastu sa rođenim zločincem i po izgledu , osobinama i motivima , koji su društvenog karaktera , politika ili ljubav. Ipak imaju sličnosti sa epileptičarima impulsivni su i nepredvidivog ponašanja. Slučajni zločinci nemaju nikakve veze sa atavizmom ili epileptičnim zločincima , njih u zločin uvuče situacija , pa čak i ne smatra da oni zaslužuju kvalifikaciju zločinca. Ovaj dodatak teoriji predstavlja pomak i ublažavanje Lombrozove teorije , ali ne i odstupanje od biološke uslovljenosti.
Lombrozova mizoginija
Studija Lombroza i Ferera „ The female offender“ , London , 1895. , bavi se zločinima i prostitucijom žena. Oni su koristili iste metode , kao Lombrozo u svojim ranijim studijama , i došli do zapanjujućih zaključaka. Određene biološke karakteristike-nenormalnosti imaju ponovo odlučujuču ulogu za zločinačko ponašanje. Atavizam kod žena , prema njihovim nalazima je mnogo izraženiji nego kod muškaraca , uopšte. Dakle , postoji mnogo više žena rođenih zločinaca nego muškaraca. Ali žene imaju prikriveni atavizam , u odnosu na muškarce. Kod žena su biološke anomalije manje uočljive.
„Zaista , videli smo da lobanja muških zločinaca pokazuje 78% anomalija , prema 27% anomalija kod žena prestupnika i 51% kod prostitutki.“(Lombrozo , Ferero , „ The female offender“ , London , 1895, iz Ignjatović: 73 str. , Beograd , 2002).
Čak su zločini žena mnogo teži , prema Lombrozu i Fereru , nego zločini muškaraca. Oni generalizuju ponašanje žena , na jedan krajnje mizogin način. One su detinjaste , manje inteligentne , zlonamerne a prostitukama daje kvalifikacije , koje bi trebalo biti skladu sa njihovom profesijom: prerana seksualna zrelost , perverznost i izražena ženstvenost.
Lombrozovo nerazumevanje pozicije žena u XIX veku je jasno. One su , nakon vekovne izolovanosti izašle iz privatne sfere doma i uplovile u javnu sferu , koja je do tada bila izrazito muška. Počele su da rade , zbog veće potrebe za radnom snagom u industrijskoj proizvodnji , da se više kreću unutar svojih sredina , i verovatno da su nailazile na otpor društva , pojedine postale marginalizovane , socijalno isključene i počele da se bave kriminalom i prostitucijom. Lombrozovi konzervativni stavovi predstavljaju taj otpor uplivu žena u „mušku sferu“ , a kao posledicu toga i generalizaciju ženskog ponašanja i mizogino tumačenje žena zločinaca kao dvostruko posebnih , i kao žena i kao zločinaca.
Žene iako imaju veće predispozicije za zločin , one imaju manji udeo u ukupnom broju kriminalnih dela u odnosu na muškarce. Lombrozo smatra da je to zbog njihove prirodne pasivnosti i nedostatka inteligencije , a ne , što je i logično , zbog njihove nametnute pasivne uloge u društvenim tokovima , kako sam malopre naveo.
Uzroci zločina
Lombrozo smatra da je uloga bioloških karakteristika , a naročito urođene impulsivnnosti u uzrocima zločina veoma velika , čak i do 40% . On zatim , dovodi i rasu u vezu sa zločinima , a naročito semitsku rasu u Italiji.
Smatra da je količina kriminala nepromenjiva , samo se menjaju načini izvršenja zločina sa određenim promenama u društvu. Tako , sa obrazovanijom i bogatijom populacijom pada broj razbojništava i brutalnih zločina , a raste broj finansijskih podvala. Ova tvrdnja je i donekle tačna , ali i dalje nije moguće da je zločin apsolutna konstanta a da su izvršioci tih dela urođeni kriminalci. Moderna teorija rutinske aktivnosti ne posmatra ove pojedince kao kriminalce , već kao pojedince koji su se jednostavno našli u situaciji da izvrše nedozvoljeno delo.
Lombrozo , kao socijalne razloge vidi i gustinu naseljenosti , siromaštvo , alkohol i kao uzrok krađa i prevara , falsifikovanja , i pobuna ali tome je pre uzrok anomija. Zapažanje da bolje obrazovanje umanjuje ozbiljnost zločina je u potpunosti tačno , jer se onda bolje usvajaju vrednosni obrasci i bolje deluje sistem društvene kontrole.

Savremena „biokriminologija“
Lombrozova istraživanja podstakla su osnivanje važne discipline za kriminologiju , forenzičke psihologije. Takođe je izvedena i bitna tehnika otisaka prstiju. Discipline direktno izvedene iz Lombrozove ideje o urođenom i nasleđenom zločinačkom ponašanju su :
1. Studije kriminalnih blizanaca- Pokazuju veću učestalost kriminalnog ponašanja kod monozigotnih blizanaca.
2. Teorija o somato-tipovima-Povezanost između fizičkog izgleda i osobina ličnosti ; E. Krečmer
3. Studije kriminalnih porodica
4. Hromozomska teorija- teorija o višku x ili z hromozoma.

Zaključak
Nepobitno je da je Lombrozo prvi pravi kriminolog i da je njegova teorija prva čisto kriminološka teorija koja je pomerila fokus na pojedinca , zločinca. Ipak ona može lako biti zloupotrebljena jer obiluje rasističkim , fašističkim , mizoginim i drugim ekstremnim stavovima. Ako je zločin , prema Lombrozu , konstantan i rasprostranjen fenomen , moraju se uzeti u obzir društveni uslovi njegovog nastajanja , jer je zločin društveni fenomen , a time i društvena realnost.
Lešek Kolakovski je u „Pohvali nedoslednosti“ rekao , da je čovečanstvo opstalo zahvaljujući nedoslednosti , a da je Hitlerova Nemačka bila dosledna. Rezultat te doslednosti su milioni žrtava počinjeni na rasnoj , biološkoj i kulturnoj osnovi. Ubijeno je oko 250 000 hiljada mentalno obolelih Nemaca , a mnogi fizički i mentalno nesposobni Nemci su podvrgnuti sterilizaciji. I danas širom sveta postoje eugenistički pokreti , koji se zalažu za zabranu reprodukcije mentalno i fizički nesposobnih i bolesnih ljudi i eutanaziju dece rođene sa deformitetom.
Naučnici , koji se bave društvenim pitanjima moraju biti vrednosno i politički neutralni , u veberovskom smislu , a opet humani i kritični i potrebno je da se potrude razumeju društvo i izazove pred kojima se nalaze njegovi članovi i grupe.
Ipak poradovao me je podatak , koji sam pronašao na internetu , da se Lombrozo zalagao za humanizaciju prava zatvorenika i ukidanje smrtne kazne. Možda je nalazio razumevanje za zločince u praksi , ali nikako u literaturi , u kojoj zastupa previše normativne i nerazumevajuće stavove i za XIX vek.






Literatura:
Ignjatović, Đorđe , „Kriminološko nasleđe“ , 2002. , Policijska akademija, Beograd
http://books.google.rs/books?id=QYfW-InVTEUC&lpg=PP1&ots=iOs3TQe2kd&dq=The%20Criminal%20Body:%20Lombroso%20and%20the%20Anatomy%20of%20Deviance&pg=PP9#v=onepage&q&f=false
www.wikipedia.com
www.komunikacija.org

Živimo u "Doba spektakla" , gde jedino senzacija dotiče prezauzetog , intelektualno i emotivno otupelog čoveka u današnjem postmodernom društvu , u kome se stare ideje ponavljaju i predstavljaju na drugačiji način , često u novom spektakularnom ruhu , i kao takve one sve više gube svoju suštinu. Na taj način funkcioniše popularna kultura , politika , sport , javni život...Čitajte o tome ovde.

Doba spektakla: Strip i film

Doba spektakla: Strip i film: "Veza stripa i filma datira još od njihovog zvaničnog „rođenja“ krajem XIX veka. Ta veza se do danas održala i pojačala , uz pomoć medija , v..."