Spektakularna nauka: Čezare Lombrozo

Retrospekivno posmatranje teorijskog nasleđa bilo koje društvene nauke iziskuje razumevanje datog društvenog konteksta , u kojem je teorijski pristup formiran. Tokom istorije formativni period nauka (setimo se eksperimenata na kojim je zasnovana današnja moderna medicina) , teorijskih pristupa , nacija , religija (krstaški ratovi u hrišćanstvu , uspon islama) , industrijske revolucije nose sa sobom ogroman niz kontroverznih dešavanja i nerazumevanja prirode čoveka , zatečenog u tim promenama. Ovi događaji nalaze se u začuđujućoj korelaciji , ali pokazuju istinitost tvrdnje da nehumanizovani , neetički i striktno utilitaristički pristup prilikom raznih inovacija , koji dotiču pojedince i šire društvene grupe , nosi sa sobom ogromne žrtve i iskrivljene , nedovoljno razumevajuće poglede na društvo u celosti.
Ovakav opširan uvod , možda nepotreban , pokazuje moju impresiju o radovima Čezarea Lombroza , osnivača italijanske antropološke kriminologije.

Lombrozo (1835 –1909.) italijanski lekar i kriminolog , stvara svoja dela upravo u turbulentnim vremenima industrijske revolucije , kada dolazi do porasta stope kriminala usled masovnog naseljavanja gradova. Dolazi do menjanja društvenih sistema u zemljama kapitalističke proizvodnje i uspostavljanja novih obrazaca vrednosti i normi , pa čak u pojedinim slučajevima odsustvo normi , ili kako je to Dirkem shvatio i nazvao “anomija“.
Lombrozo se najmanje interesuje za te socijalne faktore uzroka kriminala , i koristeći znanja iz rane eugenike , evolucionizma , psihijatrije , frenologije ,fiziognomije i antropologije razvio svoju teoriju nazvanu „evolucioni atavizam“. Eugenika je nauka kontroverzna sama po sebi (najbliži primeri su sterilizacija ljudi sa naslednim bolestima u nacističkoj Nemačkoj i ubijanja dece rođene sa deformitetom u Sparti) , dok je tadašnja antropologija bila u službi održanja kolonijalnih odnosa , posmatrajući pripadnike kolonijalizovanih društva kao pripadnike niže rase ili necivilizovane divljake.
Lombrozov odabir naučne potpore za teoriju , uzgred nimalo humane ni potpore a tim ni teorije, samo su dokaz nerazumevanja društvenog fenomena kriminala , u uslovima njegovog naglog porasta tokom industrijske revolucije i ubrzane urbanizacije. Nemogućnost suočavanja Lombroza sa kriminalom ide do te mere da se prema njegovom mišljenu kriminalci razlikuju od civilizovanih ljudi i da su bliži primitivnom čoveku (Ignjatović , 2002 , str. 11).
Smatra da postoji „atavistički“ tip kriminalca , koga karakterišu fizičke i psihičke anomalije koje naziva „stigmatima degeneracije“ (Ignjatović , 2002 , str. 11). Postoje i oni koji nemaju te osobine već , rađaju se normalni ali vremenom dobijaju degenerativne crte zbog kojih vrše krivična dela. Prema tome , sav kriminalitet se dali na atavistički i degenerativni.
Lombrozov doprinos savremenoj kriminologiji je mikrospektivni pristup izučavanja zločinca , a ne apstraktnog kriminala kao što je to slučaj sa ranijim teorijama.

Devijantnost kao produkt konstitucionalnih anomalija – atavizam
Uzrok ovakvog vida devijantnosti su urođene patološke anatomske , fizičke i psihičke anomalije. Lombrozov atavistički zločinac poseduje izvesne telesne i pshičke anomalije poput male glave niskog čela , izražene vilice , neosetljivost na bol , dobar vid , otupela osećanja , impulsivnost itd.

Primetna Lombrozova oduševljenost Darvinovim evolucionizmom , inače veoma popularne teorije u to vreme. On pridaje telesne i psihičke karakteristike viših primata zločincima , kao bića nedostojna biološke klasifikacije homo sapiensa , na nižem su stupnju evolucionog razvoja , a time i civilizacijskog .Evolutivna regresija dovodi do ovakvog oblika devijantnosti. Atavistički zločinac poseduje fizičke i psihičke osobenosti davno izumrlih predaka. Dakle onaj koji ne poštuje zakon ima divljačke i životinjske karakteristike , i to ne svojom voljom , već je rođen sa anomalijom i predispozicijom da bude kriminalac.

Interesantan je ovaj fizički prikaz , koji ružnoćom simbolizuje rđavo ponašanje. Takođe , navodi i grešno ponašanje poput lenjosti , promiskuiteta , strasti ka kocki , alkoholu , pederastiji , sebičnost i „poseban koncept Boga i moralnosti. Trebalo bi uzeti u obzir da je Italijansko društvo pod jakim uticajem Katoličke crkve , pa iako je Lombrozo jevrejin , pod uticajem je hrišćanskog morala. Uprkos tome odbacuje moralizam klasičnog pravnog pristupa:
„Devijantnost nije zlo već bolest“.
Na pojedinim mestima govori o pravilima kriminalnih grupa , tetoviranju i posebnom govoru , dakle bio je svestan da kriminalne grupe stvaraju svoju posebnu potkulturu i načine ponašanja. Navodi par socijalnih uslova bitnih za kriminal , a to je gustina naseljenosti , udruživanje ljudi , postojanje privatne svojine i institucije trgovine. Ipak , smatra da kriminalna dela u ovim uslovima čine divljaci koji su prisvojili malo civilizacijskog.
Lombrozov atavizam praćen je i paralizom , epilepsijom , idiotizmom i kanibalizmom.
Zločini imaju poreklo u animalnim instiktima. Kod civilizovanog čoveka ti instikti su potisnuti obrazovanjem , okolinom i strahom od kazne , dakle sistemom društvene kontrole , ali kod rođenog zločinca oni se javljaju ili bez uzroka , ili pod uticajem bolesti , klime , seksualnog uzbuđenja ili uticaja gomile. Lombrozo veruje da određena fiziološka stanja , poput trudnoće starosti ili intoksikacije imaju veze sa aktiviranjem atavističkih kriminalnih vrta , ali to su samo promene u organizmu koje mogu dovesti do nervoze besa i sličnih stanja.
Udeo atavističkog tipa u ukupnoj kriminalnoj populaciji je prema Lombrozu 35-40%. Takođe , ovaj tip je nepodložan delovanju kazne(recidivizam).
Sociološka kritika
Podatak o recidivizmu i ne čudi , jer imajući u vidu savremene pristupe , poput teorije etiketiranja , sigurno je da su ovi pojedinci bili društveno stigmatizovani i sprečeni da se vrate u normalne društvene tokove. Takođe , prema teoriji interakcionizma i etiketiranja snažnu ulogu igra i ocena društva šta je devijantno , a u ovom slučaju devijantan je sam izgled , pa sigurno zbog predrasuda može doći i do zatvaranja nevinih ljudi , ukoliko uzmemo Lombrozove stavove.
Dirkem , kao Lombrozov savremenik , postavljajući temelje svoje teorije o kolektivnoj svesti , tj. društvenoj činjenici , doprinosi shvatanju zločina kao normalne društvene pojave. Odsustvo normi , odnosno stanje deregulacije , je karakteristično za savremena društva , zasnovana na principu mehaničke solidarnosti. Tu nedostaje oraganska solidarnost , karakteristična za prvobitna društva , gde nije bilo podele rada. Nema jedinstvenog vrednosnog sistema , pa se javlja pravo kao regulator društvenih odnosa , ali pravo nije toliko efikasno. Zbog toga su pojedinci , vođeni sopstvenim ciljevima , sebični i otuđeni i interesuju ih samo svoje potrebe. Načini zadovoljenja tih potreba su rezultat njihovog usvajanja ili neusvajanja vrednosnog obrasca , a ne rezultat biološke nenormalnosti , urođene ili stečene , kako to smatra Lombrozo.
Devijantnost kao produkt psiho-organskih bolesti-degenerativni tip
Epileptički zločinac
Lombrozo je utvrdio da mnoge osobine atvističkog zločinca imaju i epileptični zločinci , tj. zločinci čiji je uzrok devijantnosti duševni poremećaj. Najznačajnije je impulsivno delovanje.
Kriminaloid
Kod njih preovlađuju osobine i atavističkog zločinca i epileptičnog. Sa tim što je ovaj tip koga u kriminal uvlači prilika , a epileptični zločinac dela bez ikakvog razloga. Njihovo uplitanje u kriminal više je iz socijalnih razloga : duži boravak u zatvoru ( nemogućnost reintegracije u društvo) , alkoholizam i mogućnost kriminalnog delanja. Oni su uglavnom vođe unutar svojih bandi , uticajni su i u društvu pa se njihova kriminalna dela ne prepoznaju lako. Uglavnom pate njihove porodice , jer iako ne izgledaju kao rođeni kriminalci imaju sve njihove osobine i često upadaju u nevolje , impulsivni su i agresivni.

Socijalno-psihološka kritika
Gabrijel Tard kritikuje Lombroza , zbog prenaglašene biološke uslovljenosti nastanka kriminala i odbacuje njegovu teoriju o biološkoj nenormalnosti kao uzroku kriminala. Tard postavlja prvu teoriju o zločinu kao naučenom ponašanju , o tome kako pojednici uče kriminalno ponašanje u dodiru sa drugima uz delovanje zakona imitacije.
Lombrozo zbog silnih kritika da ne uvažava socijalne uzroke kriminala uvodi i dva nova tipa zločinca: zločinci iz strasti i slučajni zločinci. Prvi zločinac je u kontrastu sa rođenim zločincem i po izgledu , osobinama i motivima , koji su društvenog karaktera , politika ili ljubav. Ipak imaju sličnosti sa epileptičarima impulsivni su i nepredvidivog ponašanja. Slučajni zločinci nemaju nikakve veze sa atavizmom ili epileptičnim zločincima , njih u zločin uvuče situacija , pa čak i ne smatra da oni zaslužuju kvalifikaciju zločinca. Ovaj dodatak teoriji predstavlja pomak i ublažavanje Lombrozove teorije , ali ne i odstupanje od biološke uslovljenosti.
Lombrozova mizoginija
Studija Lombroza i Ferera „ The female offender“ , London , 1895. , bavi se zločinima i prostitucijom žena. Oni su koristili iste metode , kao Lombrozo u svojim ranijim studijama , i došli do zapanjujućih zaključaka. Određene biološke karakteristike-nenormalnosti imaju ponovo odlučujuču ulogu za zločinačko ponašanje. Atavizam kod žena , prema njihovim nalazima je mnogo izraženiji nego kod muškaraca , uopšte. Dakle , postoji mnogo više žena rođenih zločinaca nego muškaraca. Ali žene imaju prikriveni atavizam , u odnosu na muškarce. Kod žena su biološke anomalije manje uočljive.
„Zaista , videli smo da lobanja muških zločinaca pokazuje 78% anomalija , prema 27% anomalija kod žena prestupnika i 51% kod prostitutki.“(Lombrozo , Ferero , „ The female offender“ , London , 1895, iz Ignjatović: 73 str. , Beograd , 2002).
Čak su zločini žena mnogo teži , prema Lombrozu i Fereru , nego zločini muškaraca. Oni generalizuju ponašanje žena , na jedan krajnje mizogin način. One su detinjaste , manje inteligentne , zlonamerne a prostitukama daje kvalifikacije , koje bi trebalo biti skladu sa njihovom profesijom: prerana seksualna zrelost , perverznost i izražena ženstvenost.
Lombrozovo nerazumevanje pozicije žena u XIX veku je jasno. One su , nakon vekovne izolovanosti izašle iz privatne sfere doma i uplovile u javnu sferu , koja je do tada bila izrazito muška. Počele su da rade , zbog veće potrebe za radnom snagom u industrijskoj proizvodnji , da se više kreću unutar svojih sredina , i verovatno da su nailazile na otpor društva , pojedine postale marginalizovane , socijalno isključene i počele da se bave kriminalom i prostitucijom. Lombrozovi konzervativni stavovi predstavljaju taj otpor uplivu žena u „mušku sferu“ , a kao posledicu toga i generalizaciju ženskog ponašanja i mizogino tumačenje žena zločinaca kao dvostruko posebnih , i kao žena i kao zločinaca.
Žene iako imaju veće predispozicije za zločin , one imaju manji udeo u ukupnom broju kriminalnih dela u odnosu na muškarce. Lombrozo smatra da je to zbog njihove prirodne pasivnosti i nedostatka inteligencije , a ne , što je i logično , zbog njihove nametnute pasivne uloge u društvenim tokovima , kako sam malopre naveo.
Uzroci zločina
Lombrozo smatra da je uloga bioloških karakteristika , a naročito urođene impulsivnnosti u uzrocima zločina veoma velika , čak i do 40% . On zatim , dovodi i rasu u vezu sa zločinima , a naročito semitsku rasu u Italiji.
Smatra da je količina kriminala nepromenjiva , samo se menjaju načini izvršenja zločina sa određenim promenama u društvu. Tako , sa obrazovanijom i bogatijom populacijom pada broj razbojništava i brutalnih zločina , a raste broj finansijskih podvala. Ova tvrdnja je i donekle tačna , ali i dalje nije moguće da je zločin apsolutna konstanta a da su izvršioci tih dela urođeni kriminalci. Moderna teorija rutinske aktivnosti ne posmatra ove pojedince kao kriminalce , već kao pojedince koji su se jednostavno našli u situaciji da izvrše nedozvoljeno delo.
Lombrozo , kao socijalne razloge vidi i gustinu naseljenosti , siromaštvo , alkohol i kao uzrok krađa i prevara , falsifikovanja , i pobuna ali tome je pre uzrok anomija. Zapažanje da bolje obrazovanje umanjuje ozbiljnost zločina je u potpunosti tačno , jer se onda bolje usvajaju vrednosni obrasci i bolje deluje sistem društvene kontrole.

Savremena „biokriminologija“
Lombrozova istraživanja podstakla su osnivanje važne discipline za kriminologiju , forenzičke psihologije. Takođe je izvedena i bitna tehnika otisaka prstiju. Discipline direktno izvedene iz Lombrozove ideje o urođenom i nasleđenom zločinačkom ponašanju su :
1. Studije kriminalnih blizanaca- Pokazuju veću učestalost kriminalnog ponašanja kod monozigotnih blizanaca.
2. Teorija o somato-tipovima-Povezanost između fizičkog izgleda i osobina ličnosti ; E. Krečmer
3. Studije kriminalnih porodica
4. Hromozomska teorija- teorija o višku x ili z hromozoma.

Zaključak
Nepobitno je da je Lombrozo prvi pravi kriminolog i da je njegova teorija prva čisto kriminološka teorija koja je pomerila fokus na pojedinca , zločinca. Ipak ona može lako biti zloupotrebljena jer obiluje rasističkim , fašističkim , mizoginim i drugim ekstremnim stavovima. Ako je zločin , prema Lombrozu , konstantan i rasprostranjen fenomen , moraju se uzeti u obzir društveni uslovi njegovog nastajanja , jer je zločin društveni fenomen , a time i društvena realnost.
Lešek Kolakovski je u „Pohvali nedoslednosti“ rekao , da je čovečanstvo opstalo zahvaljujući nedoslednosti , a da je Hitlerova Nemačka bila dosledna. Rezultat te doslednosti su milioni žrtava počinjeni na rasnoj , biološkoj i kulturnoj osnovi. Ubijeno je oko 250 000 hiljada mentalno obolelih Nemaca , a mnogi fizički i mentalno nesposobni Nemci su podvrgnuti sterilizaciji. I danas širom sveta postoje eugenistički pokreti , koji se zalažu za zabranu reprodukcije mentalno i fizički nesposobnih i bolesnih ljudi i eutanaziju dece rođene sa deformitetom.
Naučnici , koji se bave društvenim pitanjima moraju biti vrednosno i politički neutralni , u veberovskom smislu , a opet humani i kritični i potrebno je da se potrude razumeju društvo i izazove pred kojima se nalaze njegovi članovi i grupe.
Ipak poradovao me je podatak , koji sam pronašao na internetu , da se Lombrozo zalagao za humanizaciju prava zatvorenika i ukidanje smrtne kazne. Možda je nalazio razumevanje za zločince u praksi , ali nikako u literaturi , u kojoj zastupa previše normativne i nerazumevajuće stavove i za XIX vek.






Literatura:
Ignjatović, Đorđe , „Kriminološko nasleđe“ , 2002. , Policijska akademija, Beograd
http://books.google.rs/books?id=QYfW-InVTEUC&lpg=PP1&ots=iOs3TQe2kd&dq=The%20Criminal%20Body:%20Lombroso%20and%20the%20Anatomy%20of%20Deviance&pg=PP9#v=onepage&q&f=false
www.wikipedia.com
www.komunikacija.org