Mnogi kritičari smatraju da strip svoj razvojni put , današnje postojanje i ozbiljan pogled na strip , kao na umetnost duguje filmu. Sigurno da je strip bliži filmu nego bilo kom drugom mediju , ali specifičnost stripa , koja se ogleda u temama , i autorskom pristupu umetnika koji se njime bave , doprineli su da se strip posmatra ozbiljnim umetničkim izrazom.
Na strip se uvek gledalo kao na umetnost nižeg ranga , orijentisanu prema mlađoj publici zbog svojih trivijalnih tema. Slična je situacija i sa horor i naučno-fantastičnim filmovima kao i sa knieževnim delima istog žanra. Pojedini teoretičari osuđivali su strip i film zbog nasilja , kojim se navodno kvari omladina. Tu ulogu danas su preuzeli televizija i internet. Međutim , zaboravlja se da je strip , pa i film , kao sredstvo svojevrsne kulture , živo i pravo ogledalo ukusa i vremena i načina života u konkretnim društvenim uslovima (Tomić , 1984:9). Imajući to u vidu , strip reprezentuje društvene okolnosti u kojima se nalazi iskrenije nego bilo koji drugi izraz.
Od tada kreće simbioza ova dva izraza , tako što su jedni drugima pozajmljivali ideje , teme , tehnike , azatim mi snimanje filmova po stripu , već pomenutih „stripovskih filmova“. Mnoge tehnike , koje su okarakterisane kao filmske vode poreklo od stripa. Ono što je u stripu bilo moguće , poput različitih kadrova , upotreba gro-plana , kasnije je razvojem tehnologije i upotrebom boljih kamera i kompjuterske animacije bilo moguće i na filmskom platnu. Može se reći da su autori stripova bili vizionari. Oni su predvideli kako će jednog dana izgledati film.
Takodje je bitno napomenuti i vezu animiranog filma i stripa. Animirani film rezultat je neprestane interakcije stripa i filma (Tomić , 1984:21). Animirani film je sinteza umetnosti i tehnologije , i kako Ralf Stivenson , američki filmski kritičar , smatra animirani film nastaje kadar po kadar , što se potpuno poklapa sa načinom kreiranja stripova. U ovoj oblasti prednjači produkcijska kompanija „Disney“ , koju mnogi autori kritikuju da kroz svoja viskobudžetna ostvarenja emituje ideje vladajuće ideologije , da često kopira scene svojih filmova , kao i to da služeći se stereotipima ,je sve protkano jeftinom romantikom. Ipak uspeh ove kompanije ogleda se u globalnom uspehu i prepoznatljivosti , a ne može se osporiti da je „Disney“ doprineo popularizaciji animiranog filma.
Strip i film su u neprestanoj interakciji , pogotovo zbog neprestane gladi filmske industrije za idejama. Koriste se popularni junaci , teme , grafičke novele prenesene na celuloidnu traku u izvornom obliku , a pogotovo danas , kada tehnologija dozvoljava , veoma je lako ekranizovati strip. Problem uvek predstavlja želja filmskih producenata za što većom zaradom i cenzura , pa se dešava da se sadržaj uprošćava , kako bi se približio široj , masovnoj publici , a fenomenalne priče bivaju bledunjavo prenesene sa stripa na platno.
Nekako bi najlakše bilo napraviti klasifikaciju prema žanrovima „stripovskih filmova“ , ali tu se može pogrešiti budući da su scenaristi stripova veoma maštoviti , te se teme prepliću i teško ih je žanrovski odrediti. Uglavnom dominiraju horor i naučno-fantastični žanr. U američkim delima , postoji ideja osvetnika („vigilant“) , koji se ne obazire na poštovanje zakona , kako bi ispunio sopstveni cilj , često zarad nekog opšteg , društvenog dobra. Svaki osvetnik ima svog večitog neprijatelja („villain“) koji ga sprečava u ispunjenju ciljeva , i oličenje je zla. Kontekst ovog rivalstva jeste ideja borbe dobra i zla , i dok osvetnik predstavlja autoritet , dobro poznat u američkoj ideologiji , negativac („bad guy“) je simbol uprošćenog zla , materijalizovanog kako bi se lakše prepoznalo to zlo , što je čest primer funkcionisanja izveštavanja o događajima u američkim medijima.
U ovom radu baviću se snimanjem filmova prema američkim strip novelama , produkt masovne kulture koji danas dobija ogroman uzlet , zahvaljujući razvoju kompjuterske animacije i specijalnih efekata , kao i njihovoj dopadljivosti publici.
Putešestvije američkih superheroja na celuliodnu traku , delovale su tužno i neozbiljno sve do ulaska ozbiljnih strip autora , poput Frenk Milera , Alana Mura i Majk Minjole , koji su svojim autoritetom , osim što su uveli strip u jednu postmodernu eru , sa kritičkim odnosom prema društvu , izborili snimanje viskobudžetnih filmova prema tematici svojih alternativnih stripova.
Najveća zvezda stripova i filmova jeste „Batman“. Kada se pojavio 1939. njegov tvorac Bob Kejn nije bio svestan da je osmislio revolucionarnog junaka , koji nema „super moći“ već mnoštvo „gedžeta“ i izvanredne atletske sposobnosti , pomoću kojih hvata kriminalce mračnim ulicama „Gotam Sitija“ prkoseći elementarnim zakonima fizike. Glavna specifičnost ovog heroja je ono što ga pokreće na delanje. Iza njegove borbe ne stoji težnja za pravdom za sve ljude („And justice for all“) , što je lajtmotiv mnogih „super-heroja“. Razlog je mnogo prozaičniji , ali opravdaniji i nimalo jeftin ,što ga odvaja od standardnih heroja. Mladom Brus Vejnu , Betmenovom alter-egu , ubijaju roditelje i mladić se zaklinje da će naći ubicu i kazniti ga. Uzima slepog miša (bat) za simbol svoje mračne borbe. Time strip dobija svog prvog mračnog osvetnika i ova ideja pokreće mnoge autore da koriste motiv osvete. „Batman“ evoluirao od superheroja bez mane , očinske figure tokom 40-ih godina XX veka , do čoveka koji ume da pogreši , da se zameri , čoveka koji stari i ima emocije. Ovu čovečnu crtu udahnuo mu je Frenk Miler , koji je pristupio na jedan drugačiji način. Milerov „Batman“ simbolizuje postmoderno društvo , u taj fiktivni lik utkani su strahovi , problemi i ostale boljke današnjeg društva. Iz perspektive 40-ih godina XX veka on je nosio jasnu i jednostavnu ideološku poruku , da se zločin ne isplati , a tokom II svetskog rata pronosio ideje patriotizma. Današnji „Batman“ je kompleksna forma , u čijem je sadržaju otkrivena haotična i kontradiktorna vizija društva. Frenk Miler je grafičkom novelom „Povratak Mračnog viteza“(DC comics,1986), ponovo zainteresovao publiku i pokrenuo novi pristup u pripovedanju o „superherojima“.
Na osnovu ove dve novele snimljena su dva veoma dobra filma : „Batman begins“(C. Nolan,2005) , i „The Dark knight“(C. Nolan,2008). Ova dva filma predstavljaju povratak filmova o Betmenu stripu , za razliku od filmova Tima Bartona o Betmenu koji predstavljaju futurističke „fantasy“ bajke nedostojne ovom junaku.
Po Milerovoj noveli „300“(Dark horse comics,1998) snimljen je istoimeni film(Z. Snyder,2007), a kritike nisu bile nimalo blagonaklone prema američkoj strip legendi. Uprkos tome ova istorijska fantazija doživela je ogroman komercijalni uspeh. Dokaz da je film popularniji i uticajniji medij nego strip , je kritikovanje ovog dela tek nakon filmske adaptacije.
Priča se odvija u antičkoj Grčkoj 480. godine p.n.e. i predstavlja Milerovu predstavu Bitke kod Termopila. Najveći problem predstavlja karakterizacija Persijanaca kao primitivne , varvarske mase , dok je njihov kralj Kserks predstavljen kao androgena osoba.Možda je ova priča izašla u pogrešno vreme , u doba netolerancije i medijskog satanizovanja Zapada i islama , ali upravo tako je predstavljen sukob Persijanaca i Spartanaca , kao sukob Istoka i Zapada. Pri tom se u par navrata pominje da Sparta brani ideale slobode i demokratije , ideale na kojima je izgrađena SAD , pa se sa pravom postavlja politička i ideološka pozadina Milerovog scenarija. Takođe se zamera homofobičnost Leonide , koji Atinjane naziva „ljubiteljima dečaka“ , uprkos tome što istorijski nalazi tvrde da su spartanski vojnici upražnjavali homoseksualne odnose , kako bi podstakli bolji osećaj zajedništva. U kritiku se umešao i iranski predsednik Mahmud Ahmadinedžad , a pojedini filmski kritičari smatraju da je „300“ delo fašističke umetnosti. „Warner Brothers“ se branio da je film zasnovan na grafičkoj noveli Frenk Milera , i da delo nema veze sa stvarnim istorijskim događajima. Korišćeni su i stvarni delovi spartanske doktrine , pa je film jako dobro prihvaćen kod srpske publike , jer je došlo do identifikacije sa malim i ratobornim , časnim narodom Sparte kao i sa njihovim mitovima o slobodi koja nema cenu.
Jedan alternativniji autor , ali isto tako popularan Alan Mur izdavao je tokom 80-ih ediciju „V for Vendetta“(DC comics,1982-1988) , koja predstavlja njegovu viziju postapokaliptičnog i distopijskog društva. Radnja se odvija krajem XX veka u Velikoj Britaniji , gde nakon nuklearnog rata , fašisti vrše prevrat i uspostavljaju totalitarni režim.
Glavni junak „V“ pokušava da uništi totalitarni režim na ekstreman način-terorizmom. U Murovoj postapokaliptičnoj Britaniji totalitarni režim vlada nasilno , zatvara homoseksualce , lezbijke i političke neistomišljenike u koncentracione logore. „V“ je nestandardni junak čiji je krajnji cilj haos , anarhija , što ga stavlja na marginu , gde vodi otuđen život s druge strane zakona. „V“ se bori protiv klerikalnog fašizma viđenog u fašističkim zemljama tokom II svetskog rata.
Strip nosi kontroverznu političku poruku , koja nije u potpunosti prenesena u filmu „V for Vendetta“(J. McTeigue,2005). Izostavljene su ideje o potpunoj anarhiji kako bi film bio prilagođen publici iz 2005. godine. To je razbesnelo Alan Mura koji nije ni pogledao film.
Mur je stvorio svet u kome se izjednačava Hobsov društveni ugovor i pravo države na upotrebu sile sa fašizmom. Njegove ideje su viđene u delima Bakunjina i predstavlja njegovu predstavu današnjeg društva , gde se faktori moći bore za društvenu kontrolu. Fašizam i anarhizam su suprotstavljena politička gledišta , koja se bore u ovom stripu.
Film je daleko komercijalno uspešniji i uticajniji medij od stripa , a samim tim i podložniji cenzuri i moćno oruđe vladajuće klase , koja kreira masovnu kulturu , a samim tim i stavove društva. Strip je delom ostao netaknut i sa što većim osvešćenjem društva postaće popularniji , ali i poput filma može biti kontrolisan. Do tada nezavisni i alternativni autori stripa širiće svoje ideje , bez pritiska producenata za što većom zaradom i pojednostavljivanju tema kako bi dopreo do što šireg auditorijuma. Ipak ,demokratija je vladavina mediokriteta , tako da cilj Murovog junaka „V“ i ne zvuči toliko loše.
Literatura:
1. Tomić , Svetozar , 1984 , „Strip , poreklo i značaj“ , Forum , Novi Sad.
2. Ješić , Danko , 2002 , „Film i strip“ , Plato , Beograd.
3. WWW.Wikipedia.com
4. WWW.Imdb.com
Нема коментара:
Постави коментар